ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ У ЗАПАДНИ БАЛКАН

Наиме, ако би – фигуративно речено – ЕУ престала да постоји и један дан објавила своје распадање, показало би се да све државе Западног Балкана одавно не постоје, јер једноставно сва идеологија и политика тих држава се не заснива на перцепцији тих држава као држава, него на перцепцији „учлањења у ЕУ“.

Стопирање европских интеграција Западног Балкана – питање је САД!?

Идеја да је пут европских интеграција Западног Балкана чврсто утабан и да је то загарантована судбина балканског простора јесте нешто чиме се већина балканских политичара руководи при доношењу својих одлука и у одређивању правца развоја свог садашњег и будућег политичког деловања.

Међутим, та идеја је у последње време пољуљана и доводи до регионалне тежње ка курсу тражења гаранција од ЕУ да европске интеграције Западног Балкана заиста и буду неупитна ствар.

Такође, свесност о неефикасним решењима и потезима ЕУ и европских лидера бива све већа, али овај пут не само у Србији, већ у целом свету.

Криза која је обухватила сваки сегмент живота, а посебно ударила ЕУ и валуту ЕУРО, изгледа удара и Западни Балкан, а „кола би могла да се сломе“ , на крају крајева, управо по балканским леђима.

Питање и идеја евентуалног стопирања европских интеграција Западног Балкана отвара мноштво подпитања, а засигурно има неколико узрока и као резултат би могла донети још више различитих последица, од којих би се неке могле представити као посебно лоше по саму ЕУ.

Пре свега, на који начин можемо бити сигурни да ће регион бити „обавештен“ о стопирању интеграција и којом полугом регион може остати као важна тачка на агенди у овој тек начетој деценији.

Криза, у случају да јако дестабилизује ЕУ, може довести до тога да брзина пужа у јавности буде представљена као брзина светлости и да пут Западног Балкана буде искреиран на принципу „дугог путовања“ – што и данас није далеко од истине.

Даље, све више постаје јасно да криза представља само иницијалну капислу за суочавање са многим другим препрекама и разлозима да Западни Балкан буде стопиран или успорен на дуже стазе, а то су тзв. еxJу проблеми као што је Косово, као што је БиХ…и све оно што тек следи да се открије иза ових „крупних дрвећа у балканској џунгли“ као што је корупција, мафија, сиромаштво, необразованост, слаба национална свесност, лоша привреда, лоши стандарди у сваком погледу, фундаментални ислам и тероризам…итд.

Не треба заборавити да ово парче благородне земље је итекако на мети моћника планете Земље којима би можда и одговарало статус qуо стање балканских држава – бар на још коју деценију.

Нпр. нерешено Косово потпуно одговара САД-у, због свима општепознате нарко-сарадње Афганистана и Косова преко НАТО-а у џеп САД-а, као и због вековне тежње ка Русији преко Србије, могло би се оценити.

Држава, државица, чланица

Маргинализовање Западног Балкана и свих балканских проблема ће одвести тај исти регион у још веће пропадање, јер једноставно све државе Западног Балкана су одавно престале да егзистирају као државе у пуном смислу те речи и политика тих држава се своди на визију „пилића у инкубатору“ који се зове Европска Унија. Можда се Западном Балкану и не може десити ништа боље, него да остане ван ЕУ.

Наиме, ако би – фигуративно речено – ЕУ престала да постоји и један дан објавила своје распадање, показало би се да све државе Западног Балкана одавно не постоје, јер једноставно сва идеологија и политика тих држава се не заснива на перцепцији тих држава као држава, него на перцепцији „учлањења у ЕУ“.

Државе Западног Балкана нису свесне да све док су „не-државе“, чак иако буду примљене у ЕУ, представљају нездраву целину, јер немају основне карактеристике државе као система – државност и државотворност, чиме ће дозволити да буду и разлог за креирање тзв. Старе и Нове Европе у оквиру ЕУ, односно, биће неизбежно да буду „државе“ другог реда, па самим тим и чланство у ЕУ неће бити оно чему су се надале, односно, за Западни Балкан ЕУ неће никада ни постојати, рекли би песимистички настројени аналитичари.

Слободни пут слободне слободе

Да свет није тако ЕУтичан, каквим се често привиђа лидерима у земљама Западног Балкана, говоре различита политичка кретања и тенденције других полова и фактора изван ЕУ. Ништа мање важнија и моћнија од ЕУ, чак шта више.

Нпр. све више се говори о феномену „софт“ стратегије и дипломатије Кине која свој мегаломански утицај на глобалном нивоу не жели да испољава директно – не уплићући се отворено у светска политичка питања и тенденције. Две формуле: „у се и у своје кљусе“ и „тиха вода брег рони“.

Знамо да је Србија већ постала стратешки партнер Кине, што довољно говори каква је перцепција Кине о ЕУ. Очигледно, за Кину најпримамљивије парче земље у Европи је Србија и Западни Балкан. Треба да мислимо о томе зашто је то тако! Али, Србија не придаје томе значај какав придаје идеји ЕУ и некако је све то као да се није ни десило.

Да ли је Кина мање или веће тржиште од ЕУ и ко има већу политичку снагу?! Какав партнерски однос се може изградити са Кином, а какав са ЕУ?! Ствари о којима се може и треба дискутовати.

Даље, ту је Русија која је под вођством Владимира Путина направила право чудо. Москва са евроазијским концептом и пансловенским идејама се такође шири по сличном кинеском принципу, наравно имајући мало другачији приступ идеји уједињења, па се идеја уједињења држи гласно „међу Словенима“ – оним који нису потпали под утицај САД-а и веома тихо међу другим светским земљама. У Србији – таква идеја је скоро „угушена“ и то треба да нас веома плаши.

Такву идеју у Србији чува једино Црква, онако „тихо“.

Војни и економски интереси Русије на Западном Балкану постоје, и одлично се поклапају са интересима Србије.

Постоји огроман простор за успешну сарадњу са Русијом. Да ли нам непријатељско искуство са ЕУ које имамо на КиМ чини партнерство са Русијом много важнијом тачком него што се у јавности приказује?! Да ли би Русија могла већом отвореношћу Србије ка њој учинити Србију још јачом и значајнијом државом у Европи и ЕУ?!

Учлањењем у ЕУ губимо могућност олакшица у извозу робе на руско тржиште и престају специјални економски односи са Русијом, која је реална вредност тога? Све ово треба имати на уму и детаљно прорачунати. Где смо ми и које нам место у економским оквирима спремају чланице ЕУ и по чему би то Србија могла бити специјална у ЕУ? Да ли је Русија алтернатива ЕУ?! Није, зашто?! Јесте, зашто?!

Где смо ми били у Европи уопште у последњих сто или петсто година?! И где су чланице ЕУ биле и колико је наше савезништво природно и могуће?! Да ли делимо заједничку судбину?! Ком делу Европе ми припадамо – ЕУ или Западном Балкану?! Или припадамо само Србији?! Скандинавији?!

Гледајући последњих педесет година и судећи по географским картама из Другог светског рата на којима су обележене фашистичке земље – Србија је једино парче земље којој можемо историјски припадати, шаљиво би рекли неки аналитичари!

Партнерство са ЕУ?!

Све нам данас говори да стварно партнерство са ЕУ није могуће – сем ако се Србија не одрекне себе као државе.

Да ли постоји неко у Србији коме ово није све очигледније?! Можда ова последња Резолуција о Косову донета у Европском Парламенту нема везе са Србијом…можда и у то могу да се убеде измучени грађани Србије.

Ма и то је могуће само ако се убеде грађани Србије да је реч „Србија“ синоним за „европске интеграције“. Јер, нема шансе да пут „европских интеграција“ буде угрожен, ма какви! Чак да нас Брисел и бомбардује, пут европских интеграција нам је загарантован и све је у најбољем реду! Тужно је колико је ово истинито.

Поврх свега, ту не треба изостављати све јачи утицај исламских фактора и исламског света, што се највише испољава – ако говоримо о Западном Балкану – кроз амбиције Турске на овим просторима, које су јавно испољене и најављене од стране турских политичара, али и кроз постојање и деловање нарко-мафије и терористичких јединица Хашима Тачија, преко Алијиних мухаџедина, Ал Каиде и босанских вехабија…

Све набројано има документовано и на територији Косова и Метохије, као и на територији БиХ. Мада, захваљујући испразној и наопакој „политици“ актуелних власти у Србији, чињеница је да сваки Србин зна да је у Сребреници и околним местима побијено наводно 8.000 Муслимана, а зна и да је све то фабриковано и под хипнозом ћути, али скоро нико од Срба не зна да је у тој истој Сребреници и околини побијено – већина стравично масакрирано – скоро 4.000 Срба што је документовано, а истражује се број жртава који иде и до 7.000. Тужно је то и јадно. Застрашујућа ствар.

Није то „европски“. Далеко је од тога.

Политика базирана на исламу и ширење исте је много далекосежније питање од Западног Балкана.Не треба губити из вида и да постоје теорије које тврде да је Западни Балкан за исламске снаге кључан и за ЕУ и према односу ка Русији и Кини, па на крају и према САД. Такође, да ли би искренији и слободарски став Србије према исламском фундаментализму био одлично темеље за боље односе са САД и оним што зовемо „Запад“?! Или не?!

Сребреница… енд дец ол фолкс!

Нажалост, председник Србије „клања“ се са Муслиманима у Сребреници „невиним жртвама“, све заједно са онима „визионарима“ и „чистим душама“ који су бомбардовали босанске Србе на истој тој територији, док за српске жртве које су заклане и масакриране од стране „невиних сребреничких жртава“ нема времена, он мора, просто мора, јер је претежније и у циљу је евроатлантског пута, да отвори дом турске културе у Новом Пазару. Планирајући свој календар обавеза датум масакра Срба му није ништа значио, али Сребреницу је поносно најавио месецима унапред.

Његова прогресивна политика га је довела дотле да чак ни најзначајнији празник свога народа – Видовдан, не може да прослави свечано и достојанствено на Косову и Метохији, већ га слави са „јединим српским четником коме Хаг не сме ништа“, Вуком „независно Косово“ Драшковићем, у Новом Саду. Да ли је председник Србије у 21. веку наопак?! Ма јок, њега само нико не разуме – визионар!

Са друге стране, политика Бориса Тадића није у складу са политикама других држава Западног Балкана. Нпр. Јадранка Косор, премијерка Хрватске, отворено је на ХРТ поручила Хрватима да „нико не очекује да ће у Хрватској бити боља економска ситуација или побољшан животни стандард, самим тим што ће Хрватска да постане чланица ЕУ!“. Неко овде грдно лаже, или Тадић Србе, или Косорова Хрвате.

Све у свему, ЕУ сигурно није иста за све у Западном Балкану.

У том великом мору геополитичких кретања и мора потенцијалних препрека на путу ка прокламованом „природном станишту“ Западног Балкана, односно, ка ЕУ, државе највише могу профитирати, ако окрену леђа ка ЕУ и срце ка Истини, јер ЕУ очигледно неће имати снаге да врши интегрисање балканаца снагом коју Балкан очекује и изискује, а без Истине држава не може бити држава, већ само чланица.

Сем, ако властодршцима не представља проблем да на грбачи своје нације и следећу деценију проводе у трци ка ЕУ.

Са великом тачношћу би се могло оценити да управо то окретање ка себи и имамо на снази. Све отвореније! То је можда и најгласније показао и озваничио екстремно проевропски политичар, Милорад Додик, премијер Републике Српске, који је недавно изјавио да није више ЕУ оптимиста, фокусирајући се изјавом управо на очигледност да ће БиХ, али и цео Западни Балкан, бити задња рупа на свирали код европских лидера у следећој деценији, као и на непријатељска деловања европских политичара и институција Европске Уније против српског народа.

Јака национална самосвесност код европских народа постоји и данас. То је веома важно знати. То се испољава на изборима по ЕУ, где се очитава претежно десничарски курс, а можда је то и основна нит која нас чини Европљанима.

Сила магнетизма или тзв. „pull“ маркетинг

Време је за тзв. „pull“ маркетинг, односно, за приступ привлачења купаца производа, а не за приступ продаје производа купцима, речено тржишним речником. То је једини начин да стопирање ЕУ интеграција не буде „баук“ за земље Западног Балкана, односно, то је реалност, само је питање када ће лидери на Балкану то у потпуности схватити и применити – и на крају профитирати у европским интеграцијама управо окретањем леђа Европској Унији.

Оваква промена политике ће вероватно бити слом за велику већину влада у земљама Западног Балкана, јер су им полуге власти базиране на „благодатима Европске Уније“, али за земље и народе Западног Балкана неће, већ ће то представљати логичан избор и реалну путању ка спасењу и остварењу својих интереса као државе.

Тада ће и перспективе постати далеко шире од „једне и једине ЕУ перспективе“, хтели то или не. То је проста математика.

Уједно, што је можда и некима најважније, то представља једини начин да се те исте ЕУ интеграције убрзају, па самим тим и да оне буду реалне у смислу да се смањи јаз између тзв. Старе и Нове Европе, као и да државе Западног Балкана буду посматране као државе. А, ево и зашто!

Неминовно је да би ЕУ – руковођена својим интересима и вољом или под притиском глобалног полицајца САД, била забринута због своје нецеловитости и потпуне контроле над „делом своје територије“, у случају да земље Балкана себе јачају другим перспективама и иницијативама.

Европска Унија би била много више афирмисана на путу интеграција Западног Балкана у ЕУ, као што је речено и малопре, својом вољом или под притиском САД-а и НАТО-а, јер иначе идеја ЕУ престаје да постоји. Ово гледиште о могућем „нестајању идеје ЕУ у случају губитка Западног Балкана“ је потврђено и на последњем овогодишњем састанку Билдерберг групе.

Наравно, у том случају, Европској Унији остаје или да се „покаје“ због својих злодела и надокнади губитке и неправду Србији или да буде у „ратном стању“ са Балканом, односно, да потпуно испари и изгуби утицај на том делу европског континента. ЕУ не може добити „и Косово и европске интеграције“ – једноставно „Србија Нема Алтернативе“.

Очигледно, Србија има много јачи геополитички значај на Балкану и у свету, него што је тога свесна. Кинези су изгледа тога свеснији.

Владари или робовласници

Остаје само још једна ствар – кога бирамо да буде власт у нашој земљи! Требало би да постоје две врсте политичара – владари и робовласници, али уздајмо се у Бога да је то и стварно тако и да нећемо бити у ситуацији да бирамо између робовласника и робовласника.

Владари су они који државу гледају као државу, а робовласници су они који државу гледају као „пиле у инкубатору“ и који се неће либити да народ буде у ропству илузија. Смрт фашизму!

Advertisements
Овај унос је објављен под Опште. Забележите сталну везу.