ИСТОРИЈСКИ КОНТИНУИТЕТ РУСОФОБИЈЕ И СРБОФОБИЈЕ

Као и Русији, тако су и Србији током историје наметали изолацију не би ли је политички, економски и културолошки довели у колонијалну зависност …


САВРЕМЕНИ АНТИИСТОРИЦИЗАМ

Још је Цицерон говорио да је историја не само „сведок времена“ већ и „светлост истине и учитељица живота“. (1) Међутим, савремени човек, који се у светској арени еуфемистички названој тржиште свакодневно троши у опсесивној борби са стварним и измишљеним потребама не хаје много ни за класичну мудрост ни за историју. Сведоци смо трагичног парадокса да се у име реалности искуство предака мења за вересију срећне будућности коју нуде планери глобалне Империје. Зато уместо историјски зреле националне елите, која о садашњости суди на основу искустава из прошлости, због чега „ништа није за њ ново што сад бива у свету“ (2), имамо гомилу скоројевића, који нова решења за националне и државне проблеме купују у антикварници код старог евроатлантског лихвара. Буђење из сваке идеолошке утопије, а такав је и савремени секуларни, либерални хилијазам са својим антиисторицизмом (3) увек је болно за њене заточнике, посебно што до судара људске уобразиље са историјском стварношћу, по правилу, долази у условима великих криза и ратова. Догађаји с краја прошлог и почетка овог века опомињу да је последњи час да се Срби и Руси врате сопственом историјском искуству како би на основу њега разумели стварност и обезбедили национално самоодржање. У супротном „човек без историјске свести је празна табла по којој тоталитарни прст може да исписује шта год жели“. (4) Процес историјског самоосвешћивања, који, пре свега, подразумева разобличавање плански створених националних и историјских стереотипа, треба отпочети са експлицитним језиком историјских извора.

ПИСМА СИГСМУНДА II КРАЉИЦИ ЕЛИЗАБЕТИ I

У ред историјски отрежњујућих докумената спадају и три писма која је у периоду од 1566. до 1569. године пољски краљ Сигзмунд ИИ Август упутио енглеској краљици Елизабети И Тјудор. (5)

У првом писму, од 13. јула 1566. године између осталог стоји: „Ваша пресветлости, видите зашто ми не можемо дозволити пловидбу у Московију (Московско царство, прим. прир.), зато што она не може бити допуштена из разлога који се не тичу само нас лично, већ имају везе и са религијом и са целокупним хришћанством; зато што ће се, како смо рекли, непријатељ (Рус) научити посредством странаца који бораве у његовој земљи; научиће се, што је важније – да у његовој варварској земљи влада необичним оружјем; научиће се – што сматрамо најважнијим, од самих мајстора (занатлија), јер чак и ако њему (непријатељу) ништа више не би допремали, то би већ само радом ових мајстора, који би при постојању такве пловидбе имали слободан приступ њему (непријатељу), у исто време лако производио у самој својој варварској земљи све предмете који су потребни за ратовање, а за чију примену чак ни до сада тамо не знају“.

Друго писмо пољског краља енглеском двору упућено је 13. марта 1568. године и у њему се са разочарењем констатује следеће: „Ми видимо, да је захваљујући тој пловидби, од недавно устаљеној, Рус – овај, не само садашњи непријатељ наше круне већ и будући непријатељ свих слободних народа веома напредовао у учењу и у наоружавању, и не само у оружју, у топовима и у кретању војске, што много значи, али што се свакако лако може спречити, већ и у другим стварима, које се не могу предупредити и које њему могу пружити већу помоћ: говорим о мајсторима, који не престају непријатељу преправљати оружје, топове и сличне ствари, до сада невиђене и нечувене у његовој варварској земљи“.

Последње писмо је од 6. децембра 1569. године и у њему се каже: „Да се непријатељ сваке слободе под небом – Рус, свакодневно појачава, сразмерно већем допремању у Нарву разних предмета, онако како се њему оданде достављају не само робе већ и оружје до сада њему непознато, и занатлије и највештији мајстори, па је захваљујјући томе, он ојачао за победу над свим другим (владарима). Овом је немогуће стати на крај, све док буде ових пловидби за Нарву. И ми добро знамо да вашем величанству не може бити непознато, како је речени непријатељ окрутан, како је силан, како он тиранише своје поданике и како су они сервилни пред њим. Показало се да смо ми до сада њега побеђивали, само зато што је он био непросвећен у занатима и неупућен у политику“.

СТЕРЕОТИПИ РУСОФОБИЈЕ (СРБОФОБИЈЕ) У ПИСМИМА СИГЗМУНДА II Ако занемаримо националне и географске одреднице из писама које упућују на Русију за владе цара Ивана ИВ и задржимо се само на вредносним судовима који су у писмима изречени стекли би утисак да се пред нама налазе документи из српске историје. Наравно, уместо пољског краља, у улози европског римокатоличког опадача и денунцијанта био би ситни хрватски племић у хабсбуршкој служби. (6) Овакво тумачење текста писама заснива се на томе што је писац своју оцену о Русима изградио на свим типичним стеротипима на којима и данас почива русофобија, али и србофобија јер је она, речју Милорада Екмечића, „у западном свету само рукавац русофобије“. (7)

Арсенал клевета пољског краља, које су се у европском јавном мњењу трансформисале у стереотипе о Русима, започиње квалификацијом руске дражаве као варварске земље. Реч је о семантички вишезначном изразу, којим се, с једне стране, описује наводни примитивизам Руса, а с друге стране, износи политички суд са далекосежним последицама – о неприпадању Русије европској цивилизацији. Употребом термина варварин, европски римокатолик у вербалној равни легитимише себе као наследника Римске Империје, док народе православног комонвелта, као недостојне наследнике, избацује из античке и ромејске (византијске) европске заоставштине.

Да је закључак Н. Ј. Данилевског којим се потвђује и објашњава стереотип да „нас Европа не признаје за своје“ зато што јој „не можемо послужити као прости материјал из кога би могла извлачити користи, као што извлачи из Кине, Индије, Африке, већег дела Америке“, (8) константа европске геополитике, брутално су нас уверили догађаји из деведесетих година прошлог века. Сваку сумњу у то да ли ће Русија имати места у „новој“ Европи, насталој на ревизији резултата Првог и Другог светског рата, развејао је још 1987. године Ото Хабзбуршки. На питање – да ли Русију треба укључити у Европу“, одговорио је кратко – „Не, наравно“. (9) У једном америчком спољнополитичком документу с почетка овог века у духу исте политичке традиције закључено је да „Србија мора трајно да буде искључена из европског развоја“. (10)

Други стереотип, на коме се инсистира у трећем писму Сигзмунда ИИ, говори о тиранији као политичком режиму који тобоже представља карактеристично обележје руског државноправног развитка. Руска држава се оптужује за окрутност и репресију над поданицима, у време када се на европским ломачама, зарад одбране власти Великог Инквизитора, спаљују десетине хиљада људи. (11) У исто време, руска црква кажњава једног познатог јеретика, уз то и власника штампарије, морално – дисциплинском казном епитимије. (12) Међутим, краљу Сигзмунду ИИ, који се згражава над тиранијом руских царева, ни мало не смета да са „либералним“ турским султаном договара војну сарадњу уперену против хришћанске Русије. (13)

Стереотип тираније и политика двоструких аршина општа су места и у савременој евроатлантској политици према Русији, нарочито када су у питању (анти)руска опозиција и неруске мањине. Чему служи стереотип о тиранији, показује руско политичко искуство деведесетих, осветљено кроз изјаву великог мештра Джорджа Сороша – јака централна влада у Русији не може да буде демократска“. (14) Српско искуство из последњих двадесет година најогољеније сведочи о (зло)употреби стереотипа тираније и политици двоструких аршина, које је пророчки описао Данилевски: „Злочинци који су вешали, камаши, паликуће постају хероји, само ако су њихови гнусни поступци уперени против Русије. Заштитници националности заћуте чим се ради о заштити руске народности…“(15)

Друго лице стереотипа о тиранском, опресивном карактеру руске државе представља стереотип о неуобичајеној сервилност Руса према сопственој власти, који Сигзмунд ИИ употребљава у свом трећем писму.

Полазећи од другог и трећег стереотипа, који су како потврђују наведени документи формирани још у XВИ веку, историчар А. Дж. Тојнби је у XX веку извео закључак о тзв. опсадном менталитету Руса. Такав менталитет се, према речима овог врло утицајног русофоба, исказивао, с једне стране, „у војно-мобилизационом карактеру руског режима“, а с друге, у томе што је „руска интелигенција, неслободу код куће, психолошки надокнађивала неслободом свих потлачених неруских народа“. Тојнби се у оцени шовинизма руске деветнестовековне интелектулане елите слаже са Лењином додајући да је „образована виша класа – Дума – пре него цар, била протагониста руског империјализма“. (16) Заправо Британац Тојнби у оквиру академске етикеције говори исто што и Пољак Сигзмунд четири века раније: „Рус – овај, не само садашњи непријатељ наше круне већ и будући непријатељ свих слободних народа“. Жиг опсадног менталитета, који су европски русофоби наменили Русима, нешто касније ударен је и Србима, само под новим именом – српског милитаризма, коме је Черчил обећао потпуно уништење. (17) Онако како је Тојнби оцењивао, између осталог и Пушкина – империјалистички и шовинистички настројен – данас модерни европски србофоби инквизиторски жигошу највеће српске умове од Светог Саве и Нјегоша до Св. владике Николаја Велимировића и Јована Дучића.

Да су стереотипи русофобије и србофобије, који су тако јасно изражени у писмима Сигзмунда ИИ, положени у темеље савремене евроатлантске геополитике, најречитије показују оптужнице и пресуде нововековне хашке Инквизиције против Срба. Инквизитор глобалне Империје објављује осуђеном српском генералу да „суд може поверовати у то да одлука о убијању хиљаде цивила није била ваша одлука. Могуће је да је ту одлуку донео неко други. Али сте ви свеједно криви, генерале Крстићу!“ (18) Шта је посреди ако не понављање идеалтипског образца претпостављене кривице, који налазимо још код пољског краља Сигзмунда ИИ – ми добро знамо да вашем величанству не може бити непознато како је речени непријатељ окрутан, како је силан. Само су на осуђеничкој клупи европске политике Руси и Срби привремено заменили места, чиме их сам Инквизитор подсећа на чињеницу коју они сами често заборављају – да су за њега они једно те исто – браћа по духу и крви.

ОД ЧЕГА СТРАХУЈУ РУСОФОБИ И СРБОФОБИ

Вредност писама Сигзмунда ИИ није само у потврди древности и континитета стереотипа на којима почива савремена русофобија и с њом повезана србофобија, већ пре свега у томе што у страховима Сигзмунда ИИ, као у одразу слике у огледалу, проналазимо основне координате према којима мора да се управља свака одговорна национална политика, како руска, тако и српска.

Извор мржње пољског краља према Русима, открива сам Сигзмунд ИИ, објашњавајући енглеској краљици да је изолација Русије у интересу, не само Пољске већ има везе и са религијом и са целокупним хришћанством. Дакле, Рус је непријатељ наше круне и будући непријатељ свих слободних народа јер исповеда православље. Борба против православних Руса довољан је разлог да римокатолик Сигзмунд ИИ заборави и на англикански антипапизам. У овом случају, као и приликом спречавања руске трговине са ханзеатским градовима и немачким кнежевинама, показало се да је страх од православне Русије старији од међусобних (верских) размирица европских држава. Тако долазимо до прве неопходне координате српске и руске националне политике – правослане вере. Иако су сви народи православне васељене своју националну свест развијали упоредо са процесима христијанизације и стицања аутокефалности, само код Срба и Руса долази до таквог стапања вере и нације, земаљске и небеске Отаджбине – Свете Русије и Небеске Србије, да и саму веру називају националним именом. Православље чини духовну суштину српског и руског националног идентитета, јер без православља, према речима Св. владике Николаја Велимировића, име Србин било би празно, а са овим српско име добија библијски садржај и религијски ореол“. (19) Зато је код Срба идеја Слободе Златне нераздвојно везана са борбом за Часни Крст, док је за Русе издајник „који од свог кнеза отпадне, наликује Јуди“. (20) Као што је владар био чувар правоверја, тако је и Црква била учитељица хришћанског национализма, јер како примећује И. Иљин, у Русу ће „ликови светитеља пробудити савест, а рускост светитеља (…) ће му пружити непоколебљиву веру у духовне снаге свог народа“.

Далековиди И. Иљин закључује да „неправославни може бити истински руски патриота и племенити руски грађанин, али човек непријатељски расположен према православљу неће пронаћи пут ка светим тајнама руског духа и руског схватања света, остаће странац у земљи, својеврсни унутрашњи не-пријатељ’ „. (21) Историјски биланс српских и руских преверавања, која су створила истовремено наљуће верске и националне непријатеље, потврђују речи овог руског учитеља патриотизма. Следствено како су кроз историју уније стварале несрбе и нерусе, тако и данашње уније, подједнако државне и верске, прете да створе новосрбе и новорусе, који ће свој духовни идентитет градити на негацији духовног идентитета предака.

Друга координата сваке националне политике, како нас у то уверава средњевековни русомрзац Сигзмунд ИИ, мора да буде образовање. Пољски краљ не страхује од слободне трговине са Русијом јер, држећи њене кључеве, увек може да прекине доток европских производа и вештина у Русију. Међутим, он итекако страхује од тога да сами Руси овладају знањем које ће им обезбедити војну и економску самодовољност као истинске јемце суверености и снаге сваке државе. Страх је појачан тиме што су русофоби још у XВИ веку (веома напредовао у учењу и у наоружавању) и пре Ломоносова и Мендељејева приметили да је брзина у усвајању знања руска национална одлика, по којој се они издвајају у односу на друге европске народе. Као и Русији, тако су и Србији током историје наметали изолацију не би ли је политички, економски и културолошки довели у колонијалну зависност. Српско искуство Царинског рата са Аустро-Угарском показује да одговорна национална политика не сме да дозволи да упадне у овакву клопку. Владавина истинских националних елита у Русији и Србији сваку потенцијалну клопку изолације претвара у паукову мрежу. Знање јесте услов привредне и сваке друге самодовољности као другог лица националне и државне самосталности, али се до знања не долази кроз самозадовољну изолацију. Она је почетак националне инфериорности, којој су се радовали русофоби и србофоби свих фела и свих времена јер је још Сигзмунд говорио да су Руса до сада побеђивали само зато што је он био непросвећен у занатима и неупућен у политику. Отуда они који уништавају образовни систем под фирмом реформе спроводе најопаснији и најефикаснији план националног уништења. Мрачна предвиђања В. Димитријевића о последицама тзв. реформе школства у Србији свакодневно се обистињују: „Ниво знања у државним школама страховито ће опасти, а у приватним ће се школовати само деца ‚нових Срба’, верних слугу Вол Стрита и његовог наци-глобализма. Деца ће бити ‚продавана’ мултинационалним компанијама“. (22)

Без националног идентитета са православном духовном пуноћом бићемо само серви (робови) глобалне Империје и странци у својој историји. А без образовања претворићемо се у изоловани европски Бантустан и тако помоћи да се оствари сан генерација русофоба и србофоба да једном за свагда будемо бачени на периферију историје. И најзад, и национални идентитет и образовање губимо у евроунијатским творевинама, док их чврсто чувамо под заједничком братском бригом.

Аутор: Зоран Чворовић / Извор: Стандард.Рс

____________________

(1) Хисториа ест тестис темпорум, луx веритатис, вита мемориае, магистра витае, нунтиа ветустатис) Циц, Де орат. ИИ, 9, 36.

(2) Епископ Николај (Велимировић), Беседа на Видовдан 1940. године, С. Д. књ. ИИ, Линц, 2001, стр. 617-618.

(3) Н. Милошевић, Царство Божје на земљи, Београд, 1998, стр. 286.

(4) В. Димитријевић, Нови школски поредак – Глобална реформа образовања и коначно решење „српског питања“, Чачак, 2005, стр. 273.

(5) Писма се, у форми извода, наводе према А. С. Мулюкин, Приезд иностранцев в Московское государство. Из истории русскаго права XВИ и XВИИ веков, С-Петербург, 1909, стр. 67-68.

(6) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 187-191.

(7) М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у Новом веку (1492 – 1992), Београд, 2008, стр. 308.

(8) Н. Ј. Данилевски, Русија и Европа, Београд, 1994, стр. 77

(9) Интервју Отона Хабзбуршког француском недељном листу „Ле Фигаро Магазине“ од 10. 6. 1987. године, наведено према М. Марковић, Српска апологија Русије, Београд, 1998, стр. 130.

(10) П. Р. Драгић Кијук, Уморна цивилизација, Огледи из омилитике, Београд, 2008, стр. 23-24.

(11) Инквизиция, Знциклопедический  словарь Брокгауза и Ефрона, www.библиотекар.ру/инквизициа/индеx.хтм

(12) Реч је о познатом случају Матвеја Башкина и његових следбеника, које је осудио црквени Сабор од 1554. г. А. С. Павлов, Отношение Церкви к не принедлежщим ей христианским обществам, Богословский вестник, 1902, Т. 1, № 4, стр. 655-656.

(13) Ф. Дворник, Словени у европској историји и цивилизацији, Београд, стр. 2001, стр. 302.

(14) Интервју Джорджа Сороша дневнику „Комерсант“ од 8. 8. 1997. године, наведено према В. Димитријевић, Нови школски поредак, стр. 356.

(15) Н. Ј. Данилевски, Русија и Европа, стр. 76.

(16) А. Тојнби, Прочавање историје, Београд-Подгорица, 2002, стр. 586-589.

(17) М. Павловић, Прикривена уставна денацификација, www.видовдан.орг/…/9873

(18) А. Мезјајев, „Седморица из Сребренице“. Поклон трибунала предстојећем шабашу убица сребреничких Срба, Фонд стратешке културе

(19) Епископ Николај (Велимировић), Беседа у Панчеву о прослави десетогодишњице ослобођења Баната, наведено према Небеска Србија, прир. В. Димитријевић, Манастир Светог Архиђакона Стефана, Сланци, 2002, стр. 419.

(20) Л. Тихомиров, Монархическая  государственност, Част третья, Русская государственност, Москва, 1905, часть третья, стр. 20.

(21) И. Иљин, Пут духовне обнове, Београд, 1998, стр. 135.

(22) В. Димитријевић, Нови школски поредак, стр. 352.

Advertisements
Овај унос је објављен под Опште. Забележите сталну везу.