СТРАТЕГИЈСКИ ПРАВЦИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ РУСИЈЕ

Савремена Русија (Руска Федерација) једна је од ретких двоконтиненталних држава која се простире и у Европи (4,6 милиона км² и око 106 милиона становника) и у Азији (12,5 милиона км² и близу 40 милиона становника). Важност европског правца је посебно наглашена у руској цивилизацији, геополитици, како у историјском контексту, тако и у савременим стремљењима, пошто се Русија пре свега сматра делом Европе.

др Драган Петровић

виши научни сарадник, Институт за међународну политику и привреду

Савремена Русија је у географском смислу саставни део готово половине европског континента са којим је веома прожета и повезана цивилизацијски, историјски и економски.

Нарочито је остатак Европе заинтересован за руске ресурсе, од којих су на првом месту енергенти, посебно нафта и гас, али и многе важне руде метала и неметала, дрво, у перспективи и чиста вода. У социолошком смислу Русија је ближа источноевропским земљама у транзицији него високоразвијеним државама Западне Европе, где је средња класа врло стабилна – статусно пре свега, економски и политички. У спољнополитичком смислу Русија има веома развијене, чак стратешке односе са најважнијим државама ЕУ, па и са самом ЕУ. Комплексност ситуације за званичну Москву можемо видети у чињеници да САД имају огроман утицај на догађаје у Европи, посебно захваљујући НАТО савезу и да Русија и поред, условно речено, солидних односа са званичним Вашингтоном, има и више нерешених питања од велике важности, од којих је на првом месту на европском простору политичка будућност Украјине.

После распада СССР, Руска Федерација је током деведесетих година XX века, у условима новонасталог монополарног светског поретка у међународним односима и унутрашњег друштвено-политичког процеса транзиције у којима се нашла, покушавала да пронађе своје место у европској и светској политици. У том периоду два председничка мандата Бориса Јељцина, и низа изазова у којима се нашла пре свега у свом транзиционом покушају (пре)наглог преласка из социјалистичко-планског у неолиберални капиталистички друштвено-економски поредак, долази до битног слабљења земље и до озбиљног умањења њеног значаја у међународним односима. Међутим, од краја 1999. године и доласка на власт Владимира Путина, прво као премијера, потом од 31. децембра 1999. као вршиоца дужности председника, а од марта 2000. и као изабраног председника Русије, долази до битног преокрета и јачања земље и на унутрашњем и на спољнополитичком плану. Свеукупно јачање Русије у последњој деценији, те настављање и чак повећавање притисака политике САД ка дубини Евроазије условили су промену политике званичне Москве према Америци и НАТО-у, чија би метафоричка вододелница могао бити наступ бившег председника (сада премијера) Владимира Путина, на међународној конференцији у Минхену фебруара 2007. године.

Распадом СССР, Русија је у односу на период царства и совјетску епоху, изгубила низ територија у Европи, као и у Азији, те се нашла у положају тражења новог идентитета, укључујући и одређивање своје нове спољнополитичке улоге. Паралелно са тим она се нашла и у друштвено-производном транзиционом процесу преласка из командно-планске социјалистичке привреде у капиталистички систем. После кризног периода деведесетих, приближно од доласка на власт председника Владимира Путина, па све до данашњих дана, она се налази у узлазној епохи, практично по свим друштвено–политичким показатељима, укључујући и њену спољнополитичку позицију.

Овде ћемо посебно посматрати руску позицију на европском правцу, мада је јасно да су њене позиције и у Азији, а и у другим континентима и макрорегијама света у успону.

Савремена позиција Русије у европском окружењу је условљена:

– Узлетом утицаја Русије, захваљујући порасту њене економске снаге, последњих нешто више од десет година. Наиме, руска економија је доживљавала известан застој и структуралне проблеме још у последњој деценији постојања СССР. Међутим, током деведесетих година, дошло је до својеврсне економске кризе невиђених размера, која је своју кулминацију добила у августу 1998. године, приликом монетарно-финансијског краха чији је само повод била економска криза у Источној Азији. Већ у следећој влади коју је водио Јевгениј Примаков долази до првих елемената оздрављења, што је настављено, нарочито у периоду два председничка мандата Владимира Путина, и тај узлет још траје и не сагледава му се крај. Привредни раст Русије, током последњих десет година (изузев 2009. на коју се одразила светска економска криза)  износи око 7% годишње.

– Паралелно са тим економским узлетом одвија се успон Русије у више других елемената унутрашње политике. Прво, територијалном реорганизацијом извршеном маја 2000. године, Владимир Путин је (користећи огромна овлашћења функције председника државе, која је изборио референдумом – уставним променама још Борис Јељцин уочи свог другог председничког мандата), паралелно са постојећим системом егзистирања федерације са преко 80 субјеката (република, аутономних република, области, крајева, округа), поделио земљу на седам федералних округа. У ствари, на овај начин у Русији долази до учвршћивања територијалног јединства земље, што нарочито долази до изражаја у сфери привреде, безбедности.

– Долази до примиривања и чак у неким областима потпуног нестанка појавних облика сепаратизама. То је нарочито изражено тамо где су ти сепаратизми били наглашени, а најекстремнији облик током деведесетих је био у Чеченији, где се чак у неколико наврата водио прави војни сукоб. Поред тога у Татарстану, Јакутији и неким другим областима где је тај сепаратизам био изражен на суптилан начин (али са тежњом дела становништва титуларне нације ка проширивању ингеренција ових субјеката федерације у односу на федерални центар), долази до примиривања ситуације и чак до процеса потпунијег интегрисања у савезну државу. Овде је веома битан и тај фактор да је удео етничких Руса у тим, као и огромној већини других аутономних субјеката федерације, веома висок, што знатно омета реализацију сепаратистичких пројеката дела елита појединих мањинских нација, које у тим областима Русије имају статус титуларних народа. Географски практично све федералне јединице које имају неке од облика сепаратизма у Русији, а имају одређени потенцијал (број и удео становника титуларног народа у укупној популацији области, економску развијеност и значај природних ресурса, величину територије), не граниче се са спољним суседима, већ су окружене осталом територијом Русије. Економско и политичко јачање Русије, такође иде у прилог умањивању или чак нестанку досадашњих сепаратизама на њеном тлу последњих година. Најзад, партиципација Руса у укупном становништву Русије (80%, са Украјинцима и Белорусима 83%, по последњем попису, а раније је тај удео био и већи), уз напомену да је у читавом европском делу земље, сем на делу северног Кавказа, етничко руско становништво преовлађујуће као већинско на целокупној територији, даје додатну сигурност интегритету земље, посматрано и на дужи временски период, чиме се веома релативизује слика о многонационалној држави са мноштвом аутономних области и других федералних јединица. Када је реч о демографским кретањима, ту је негативан природни прираштај настао још током деведесетих година, изузетно енергичним напорима државе и целог друштва, тек последњих неколико година нешто умањен, а демографске тенденције нешто побољшане, али демографски проблем и даље остаје акутан и у следећем периоду.

– Политичка стабилност у земљи је остварена. У унутрашњој политици и парламентарном животу, изражена је апсолутна превага провладиних политичких странака, како у оба доба парламента тако и на изборима за председника републике. Председник Дмитриј Медведев и премијер Путин сарађују као тим, уз све повремене разлике у њиховом виђењу појединих питања, уз напомену да шири део политичке и друштвене елите земље подржава ову политику, која је само персонализована у наведеном тандему вођства земље.

– Слојна стратификација становништва је током деведесетих драстично измењена у односу на пређашње стање, тако да је дошло до осиромашења бројних слојева и до стварања класе веома богатих. Последњих десет година ове разлике се нису продубљивале, већ је дошло до укупног имовинског побољшања, практично свих слојева. У исто време долази до благог заобљавања и умањивања слојних разлика. Ови процеси су резултирали већом стабилношћу руског друштва у односу на претходни период.

– Војна снага Русије је битно ојачана последњих година, између осталог дошло је и до проширивања издвојених средстава за војни буџет преко 100 милијарди $ и то непосредних улагања.

Наведени фактори омогућавају унутрашњу стабилност земље, и дају већу маневарску могућност у вођењу спољне политике.

Вишегодишње калкулације о даљем месту у политичком систему Русије њеног досадашњег председника Владимира Путина, прекинули су сами догађаји у пракси током 2008. године, где је он постао премијер. Прецизније, он заједно са председником Медведевим, али и читавим тимом врха политичке елите земље, води Русију и у следећем периоду.

О билансу Путина као председника државе говоре и чињенице да је за два своја председничка мандата или тачно 3050 дана на функцији председника државе постигао резултате који следе. Просечна плата је порасла девет, а пензија седам пута.

За исто време, по проценама ММФ бруто друштвени производ Русије увећан је шест и по пута у номиналном износу (са 196 на 1300 милијарди $). Путинова Русија постала је и највећи светски произвођач нафте (490 милиона тона годишње). Обим пољопривредне производње повећан је три пута, а стамбене изградње два пута. Извоз је повећан готово пет пута (са 75,6 на 355,5 милијарди $), а увоз близу шест пута (са 39,5 на 223,4 милијарде $).

Буџет је повећан 10 пута и увек је у суфициту. Девизне резерве су са око 12,5 милијарди $ почетком 2000, увећане на 534,5 колико су износиле почетком марта 2008. године, по чему је Русија сада трећа у свету. Поврх ових средстава створен је и посебан Стабилизациони фонд и сада је у њему више од 162 милијарде $, које не смеју да се троше, већ су остављене за будућност.

Истина у неким областима нису постигнути тако спектакуларни успеси. У области демографије заустављено је стрмоглаво опадање становништва на основу негативног природног прираштаја, али он није преиначен у позитиван. Тачније, Русија је губила преко 900 000 становника на основу негативног природног прираштаја 1999. године, да би то 2007. било преполовљено, а последњих година се бележи даљи тренд побољшања. Укупна осмогодишња инфлација је износила 131%, а чиновнички апарат у земљи је удвостручен и он сада има преко 650 000 запослених у државним службама. Земља не стоји најбоље по степену корупције и економских слобода, по проценама неких западних организација, и да је чак у овом периоду по та два параметра дошло и до погоршања.

У друштву је дошло до обнове поверења у снагу земље, што између многих примера персонификује побадање роботском руком титанијумске државне заставе на дно Леденог океана, где се географски налази Северни пол и прошлогодишње тестирање супермоћне нанобомбе.

У спољнополитичкој равни позиција Русије је условљена:

– Системом савеза који Русија има на подручју Евроазије. Ради се о државној унији коју има са Белорусијом, Заједници независних држава, Заједничком економском простору, Царинској унији, Организацији за колективну безбедност и сарадњу, Шангајском споразуму, а у последње време и БРИК. Државна унија са Белорусијом, није још у пракси заживела у потпуности, али без обзира на одређене политичке разлике које постоје између два руководства (Русије и Белорусије), ситуација је таква да су обе земље повезане вишеструко, и да развијају и заједничку одбрану у односу на треће земље, поред веома тесне, економске, културне и друге сарадње (боље речено интеграције). Становништво Белорусије и близу половине становништва Украјине има поред, евентуално, свог ужег националног и шире проруско, а један део и руско национално одређење. Царински савез је перспективан облик интеграција где поред Русије, Белорусије и Казахстана, постоји могућност да се у неком облику прикључи и Украјина. Заједница независних држава још увек функционише на један, углавном успешан начин, док је Заједнички економски простор још увек недовршен, а због донедавног неодлучног става Украјине по степену интеграције и делом неизвестан савез. Најзад, Шангајски споразум, захваљујући свом јачању последњих неколико година и на војном плану, представља важан фактор који даје извесну сигурност Русији, да ширење америчког утицаја и НАТО савеза неће моћи да пређе у дубину Азије. Постоји и Организација са колективну безбеднсот и сарадњу као војни савез, који чине поред Русије и земаља Средње Азије ЗНД, још и Белорусија и Јерменија. Русија поред наведеног система државних унија и савеза, има и специјалне односе и билатералну сарадњу стратешког нивоа са низом земаља и влада у свету, почевши од Сирије, преко Венецуеле, Хондураса, Кубе и др;

– Условно гледано, благонаклоним односом Русије према ЕУ, а нарочито према неким њеним земљама, попут Немачке, Француске и др. одређени неспоразуми који се повремено јављају у односу Русије и појединих источноевропских земаља, укључујући и покушај инсталирања ракетног штита у Пољској и радарског система у Чешкој, везани су пре свега за односе Русије према САД, а мање према самој ЕУ. Насупрот томе стратешки интереси Русије са Немачком и Француском (у знатно мањој мери и са Италијом и Шпанијом), чврсти су и за све ове силе веома важни;

– Сложеним односима према САД, који поред низа међусобно испреплетених интереса, последњих година све директније улазе у суптилан сукоб по више важних питања. У том контексту у држању Русије важну прекретницу представља Путинов говор у Минхену почетком 2007. године, који је наговестио озбиљније супротстављање Русије Америци, по низу важних питања где постоји сукоб интереса. И поред тога, сукоб интереса са САД није дефинитивно прерастао у општи сукоб између две државе, већ се и даље ради о моћним партнерима који на глобалној сцени одмеравају однос снага, али у исто време и сарађују по низу важних питања;

– Сложеним односом са Кином, који је превасходно савезнички, пре свега у односу на америчку политику и НАТО. С друге стране, потенцијалне супротности између Русије и Кине остају, највише у виду руске опрезности у односу на свог југоисточног суседа. Тако у односу на велика пространства слабо настањеног источног Сибира и Далеког истока, налази се густо настањена Кина. Руско-кинески војно-политички савез, иначе дефанзивног карактера, највише изражен кроз Шангајски уговор (савез, алијансу), као и уска сарадња Русије са централноазијским земљама постсовјетског простора (ЗНД, Шангајски савез, ОДКБ), чине званичну Москву сигурнијом на азијском простору у односу на САД и НАТО и дају јој већу маневарску позицију за европски правац. БРИК је перспективан економски свез, где су заједно такође Русија и Кина, уз Индију и Бразил.

Наведеној групи фактора, као најновије моменте можемо придодати још три важна међународна догађаја у последњих неколико година. Први је успешна акција руских оружаних снага августа 2008. године у Закавказју, што је резултирало осујећењем војног покушаја грузијских власти са председником Сакашвилијем на челу да муњевитом акцијом поврати субјективитет над отцепљеним републикама Јужном Осетијом и Абхазијом. Напротив, после тога званична Москва је и de jure ове земље признала као независне. Oвај догађај се не може посматрати само регионално, већ и као општа спремност и способност званичне Москве да заштити своје највиталније интересе на постсовјетском простору, али по потреби и у ширем макрорегиону Евроазије.

Друго је велика економска криза која је захватила пре свега САД, а у мањој мери и земље ЕУ, па и неке друге континенте (превасходно тзв. Запад у ширем смислу). Како су колосалне светске државе попут Кине, Индије, па и Русије, Бразила, ван епицентра ове економске деструкције са још укупно несагледивим последицама, треба очекивати измену геополитичког односа снага чак и у краћем року, изазваног слабљењем економске моћи пре свега САД и Британије. У овом тренутку, док је криза још у развоју, тешко је проценити укупне ефекте ових промена, али је јасно да је америчка моћ доживела свој озбиљан и идеолошки и практични ударац.

Трећи важан догађај је промена власти из корена у Украјини, где је после победе на председничким изборима Виктор Јанукович од почетка фебруара 2010. заменио Виктора Јушченка, а потом је формирана и нова влада чији је стожер Партија региона, а високи функционер ове странке Никола Азаров, нови премијер. За ових нешто више од годину дана Украјина се значајно примакла Русији, и чак постоји могућност да уђе и у Царински савез, поред тога што је успешно решено низ питања сарадње.

Када је реч о приоритетима руске политике у Европи, издвојили бисмо следеће чињенице. Прво, то је заштита територијалног интегритета Русије на њеном европском подручју, као и територијални интегритет руских савезника, пре свега Белорусије која је у државној унији са Русијом. Када је у питању Украјина, ту је најважнији руски интерес да она не уђе у НАТО, као и да остане у саставу интегративних процеса на постсовјетском простору, у чијем је центру Русија, попут ЗНД и Заједничког економског простора. У случају одступања од ових приоритетних руских циљева у Украјини, алтернатива је одустајање од тежњи посматрања Украјине као јединствене целине и прелазак на заштиту руских интереса у делу земље, односно у њеној југоисточној половини, где преовладава руско и руско језичко становништво. Руски интереси у Украјини су исказани у снази политичке организације проруских странака, пре свега Партије региона са Виктором Јануковичем на челу, која је појединачно убедљиво најјача странка у земљи. Поред ње, ту су комунисти Украјине који редовно прелазе цензус и улазе у парламент (Врховну раду), као и још на неке странке које повремено постају парламентарне. Победом Јануковича и формирањем нове владе почетком 2010, Украјина се поново нашла са влашћу која, више него икада раније од распада СССР, види у Русији свог најважнијег савезника и где и у унутрашњој политици проруска југоисточна половина земље има превагу утицаја у званичном Кијеву.

Када је у питању Белорусија руски интерес је задржавање и продубљивање заједничке државне уније са Минском, где је председник Лукашенко само једно од решења (свакако не и идеално), кад је у питању партнер у врху белоруске власти.

Ситуација у Белорусији је за руске интересе доста повољна јер је белоруски народ, сем пољске националне мањине (која броји 5 до 6% становништва, уз то још неколико процената Белоруса су унијати и католици), огромном већином за јединство са Русијом. Белорусија је економски зависна од Русије, пошто је упућена на увоз од ње практично свих важних ресурса (енергената и руда метала и неметала). С друге стране, белоруска индустријска производња проналази место на великом руском тржишту за своје производе, који би се тешко пласирали на западу.

Русија у Закавказју може да рачуна на традиционално пријатељство са Јерменијом и на утицај у Азербејџану. Односи са Ираном су традиционално добри, нарочито имајући у виду да званични Техеран управо у Шангајском савезу види потенцијалну помоћ од своје угрожености пред Америком. Историјски лоши односи Русије са Турском су последњих година у узлазном тренду. Руска дипломатија је успела да против Сакашвилијевог режима у Грузији добије подршку свих грузијских суседа, који имају своје мањине у граничним грузијским областима. То би, с друге стране, могло да утиче да и у самој Грузији већински сазре свест да проамеричка опција и фронтални сукоб са великим суседом Русијом садашњег режима, нити је историјски и културно-цивилизацијски утемељен, нити доноси предност земљи. То би могло да утиче на промену режима у Тбилисију у средњем и дугом року, на шта се рачуна у руској политици на Кавказу. Овоме треба додати да је северни Кавказ практично једина територија Русије у европском делу земље, где већински не доминира руско етничко становништво, већ различити народи, углавном исламске вероисповести, па је ово потенцијално рањива област земље. Међутим, сем делом Чечена, за сада они нису постављали питање своје лојалности Русији. Олакшавајућа околност дугорочно за централне власти у земљи је и чињеница да су ово малољудни народи и пореклом углавном разноордни, где је верски чинилац често једини заједнички фактор међу њима.

У Европи је, дакле, за Русију најважнији простор Заједнице независних држава, где је још и Молдавија, поред већ споменутих држава.

Придњестровска област, која је историјско-етнички словенска, одвојила се од Молдавије и тангира Русији. Овде је важно напоменути да је југоисточна половина Украјине, која је иначе проруска, географски повезана са Придњестровском облашћу. Сама Молдавија, која припада румунском националном кругу, задржава чланство у Заједници независних држава, поред тога што је само пасиван члан ГУАМ. области.

По питању Балтика и Скандинавије Русија је веома заинтересована, будући да се ради о њеном суседству. Три балтичке републике бившег СССР Естонија, Летонија и Литванија су својим учлањивањем у ЕУ и посебно у НАТО, као и захваљујући укупном односу да остану ван интегративних процеса на постсовјетском простору у чијем је центру Русија, опредељене начелно за супротну политику од свог великог источног суседа. Најјаче оружје Русије у односу на њих, је њихова економска заинтересованост за руске енергенте и друге важне ресурсе, као и бројна руска етничка и рускојезичка мањина, нарочито у Летонији (близу 40%) и Естонији (близу 35%), док је нешто мања у Литванији (око 12%). У односу на Скандинавију Русија има традиционално коректне суседске односе са практично свим земљама овог региона, иако су неке од њих чланови и НАТО савеза (Норвешка и Данска). Мирољубива политика скандинавских држава, њихов висок економски стандард и цивилизацијски ниво, којима географски посматрано руски северозападни регион представља важног суседа, чине низ предности за развој живе сарадње у трговинском, саобраћајном и туристичком домену.

Према Европској унији, Русија развија стратешки и интересно добре односе. Када су у питању појединачне државе, Русија има још боље односе са најважнијим континенталним силама, попут Немачке и Француске. Русија има дугорочан и стратешки интерес зближавања и стратешког партнерства са овим двема моћним континенталним европским силама, и њиховог удаљавања од англо-америчке (посебно америчке) политике. Француска се, извесно, тренутно одвојила од своје уобичајене матрице односа са великим силама, захваљујући политици коју намеће Никола Саркози, а у дипломатији подржава министар спољних послова Бернар Кушнер. У Немачкој је далеко мањи отклон, који сада, у односу на политику бившег канцелара Герхарда Шредера, према Русији води Ангела Меркел.

Немачка је економски и демографски најјача европска земља ван Русије. Она заузима важан геополитички положај у средишњем делу европске низије, са веома повољним копненим и морским комуникацијама са земљама постсовјетског простора. У геополитичком смислу Немачка и Русија имају низ подударних интереса, што има и своје историјско залеђе. Нарочито је велика заинтересованост Немачке за увоз енергената и других сировина и полупроизвода из Русије, а и Русији је Немачка највећи спољнотрговински партнер.

Француска је земља, која је традиционално у добрим односима са Русијом. Од Антанте крајем XIX и почетком ХХ века, чија је окосница био руско-француски савез, преко међуратног војнополитичког пакта између Француске и СССР 1935. (коме нису могле да буду препреке ни идеолошке разлике), до Де Голове визије Европе „од Атлантика до Урала“, преко Саркозијевог предлога о заједничком европском економском простору у који би спадала и Русија заједно са ЕУ, званични (и незванични) Париз је увек у Русији видео свог могућег савезника или макар изузетно важног потенцијалног стратешког сарадника.

У структури политичких странака у Немачкој и Француској постоји различито опредељење како према САД, тако и према Русији.

У Немачкој је левица (социјалдемократи) мање наклоњена САД, а има више разумевања према Русији (пример бивши канцелар Герхард Шредер). Насупрот томе, десница задржава коректне и чак пријатељске односе према Русији, али је више окренута ка САД, чему најбољи пример даје садашњи канцелар Ангела Меркел. У Француској су деголисти, који су последњих деценија најчешће на власти, пуни неповерења према САД и остварују коректан однос према Русији, али је велики изузетак садашњи председник Републике Никола Саркози. Изразита десница у оквиру Народног фронта је сличних политичких позиција према великим силама као и деголисти, а левица је подељена, али ипак већински приближно као и десница опредељена по наведеном питању. Дакле, САД немају значајне политичке пријатеље у лепези најважнијих странака у Француској, где је актуелни председник Саркози сензационални изузетак. Русија има подршку различитих политичких групација, а најмање јој је наклоњен мондијалистички део друштва, без обзира да ли се ради о сорошевској „левици“ или неолибералној „десници“.

Државе Вишеградске групе су, фактички, бивше чланице Варшавског уговора и СЕВ, које су сада чланице ЕУ и НАТО. Са некима од њих, попут Пољске, Русија има традиционално лошије односе, што може доћи до изражаја после формирања Ракетног штита. Најбоље односе Русија у овом региону има са Словачком. Односи са Чешком, и поред извесног неспоразума који ће вероватно настати између две земље, пошто се у оквиру концепта Ракетног штита у Чешкој налази његов радарски систем, имају традицију, па и перспективу добрих односа.

Русија од других држава Европе има нешто наглашенији интерес према Италији, па и Шпанији, као већим земљама ЕУ (многи их поред Француске и Немачке сврставају и у Стару Европу).

Традиционално лошије односе, пуне сукоба стратешких интереса, званична Москва има у званичном Лондону. Ти односи осцилирају, од подношљивих, прожетих извесним међуинтересима, до отворено нетрпељивих, прожетих сукобима. Британија је највећи савезник САД у Европи, и кроз руско-енглеске односе, често можемо посматрати само нијансе укупних руско-америчких односа.

Када је у питању однос према НАТО савезу, у којем највише доминира утицај САД, Русија начелно има двоструки стандард.

С једне стране, уважава овај најмоћнији војни савез у свету и са њим има институционално развијен облик сарадње. С друге стране, ширење алијансе на исток не посматра се са одушевљењем у Русији и томе су углавном сагласни и позиција и опозиција. Русија после распуштања ВУ не сматра неопходним опстанак НАТО у Европи, а поготово не његово ширење на исток. Евентуално поспешивање развоја самосталних европских оружаних снага са симпатијама би се посматрало у Русији (и Белорусији). Диференцијална тачка преко које би Русија тешко могла да пређе је евентуално укључивање Украјине у НАТО.

Дакле, гледано стратешки у односу на читав остатак Европе (ван Русије и држава ЗНД), руски главни интерес је да успостави што квалитетнију сарадњу како са ЕУ као целином, а посебно са њеним најважнијим силама Немачком и Француском, те да избегне америчку геополитичку замку. Америчка политика у Европи је да осујети приближавање између Русије и најважнијих континенталних европских сила Немачке и Француске (то је тежи део плана) и (или) да направи дистанцу између ЕУ и руске политике. Најзад, као последњи адут постоји покушај да се у Источној Европи, нарочито у земљама које имају лошије историјско искуство са Русима (Пољска, балтичке републике Естонија, Летонија, Литванија и потенцијално и неке друге), успоставе проамерички режими, који би направили расцеп између „Старе Европе“ и Русије, где би се уклонила америчка политика.

Балкан је, такође, обухваћен таквим плановима, где се посебно рачуна на оне народе и земље са карактеристичном русофобијом, али по могућности и дистанцом у односу на Француску и Немачку, те окренутост англосаксонској политици. То су Албанци, босански Муслимани и муслимани у целини, док се зазире од Бугара и посебно Срба, јер су то народи са јаким проруским елементима (по Броделовим елементима дугог и средњег трајања – односно геополитичким и цивилизацијско- историјским елементима). За ове народе делом је матрица Грчка, а делом и по потреби „политика штапа“, те у случају Срба територијалне декомпозиције и сталног притиска ка њиховом слабљењу и потчињености.

У својој политици у Европи, Русија се примарно ослања на економску димензију, односно на трговинску размену и финансијска улагања. Њени најважнији спољнотрговински партнери су Немачка, Украјина и Белорусија са по 7 до 9% партиципације у руском извозу. Посебно значајан фактор су енергенти, нарочито нафта и гас. Цевововоди (нафтоводи и гасоводи) значајни су, пошто се њихова мрежа стално дограђује и обнавља. Русија је енергетска велесила, и то је важно средство у њеној спољној политици. Ту су и руде метала и неметала, племенити метали и др. Поред тога у следећим деценијама доћи ће до пораста значаја планетарно важних ресурса којима располаже Русија, попут чисте питке воде, дрвета (колосалних површина под шумом), неискоришћеног обрадивог простора (нарочито квалитетног чернозема кога Русија има највише на свету, око 1, 5 милиона км кв).

Политика Русије према Балкану, таква је да се поред економског интереса у виду спољнотрговинске сарадње и привредних улагања, више него у неким другим деловима Европе, може рачунати и на историјске и културно-цивилизацијске везе. То се нарочито односи на словенске и православне народе овог великог полуострва.

Ван тих обележја су само Албанци, и мали део територије европске Турске. Нарочито су интензивни и квалитетни руски историјски и цивилизацијски односи и везе са Србима (и Црногорцима), Бугарима, Македонцима, Грцима, а тек нешто на нижем ступњу и са Румунима, па и Хрватима, Словенцима и различитим групама словенских муслимана (Бошњаци, бугарски Помаци и др.).

Уколико бисмо се усудили да дамо неке главне смернице предвиђања даљње руске политике у Европи (европском правцу) оне би се могле свести на следеће:

– Задржавање непосредног и пресудног утицаја на постсовјетском простору, и постепено укључивање поред Белорусије и саме Украјине (алтернатива је југоисточна половина земље) у свој директни културно-економски, а временом и војно-политички простор;

– Смањивање, на сваки могући начин утицаја САД (по могућности и Велике Британије) у Европи, као и опште смањење значаја НАТО, и заустављање његовог ширења на исток. Ракетни штит је велика претња за руске интересе у том правцу. Наведени политички однос ће се одвијати вероватно „испод жита“, дакле у условно мирној комуникацији ових сила, али је могуће да парцијално дође и до повремених инциденталних и индиректних сукоба интереса сила (попут афера Литвиненка, својевремено наранџасте револуције у Украјини, најновијег сукоба у Закавказју и сл.);

– Форсирање што тешњих и квалитетнијих облика стратешке сарадње и пријатељства са Немачком и Француском, те поздрављање сваког облика дистанце ових европских сила у односу на САД (у мањој мери и на Британију). Нарочито би се у Русији благонаклоно гледало на јачање сваког облика самосталних европских оружаних снага и безбедности ван НАТО, где би природно управо Немачка и Француска имале доминантну улогу;

– Коришћење економске снаге Русије, нарочито енергената и система цевовода у Европи за своје политичке циљеве и пенетрацију утицаја. После велике економске и финансијске кризе у САД и делу Запада, реално је очекивати даље јачање руске економске моћи у Европи и свету. Главна карта у будућности у односима са европским земљама сваке владе у Москви, јесте обиље драгоцених и квалитетних ресурса које Русија има и који су преко потребни Европи за свој даљи привредни развој. Стога је њихов увоз из Русије, за европске земље, често најповољнији, најјефтинији, најближи и најлогичнији. Ово је и највећа препрека у досадашњој суптилној америчкој политици одвајања интереса европских земаља и ЕУ од Русије и ЗНД; Са друге стране, Русија ће покушати да унапреди, делом и у сарадњи са западним земљама, своје извесно технолошко заостајање у важним индустријским секторима. Када би се подигао ниво технолошке обраде руског извоза, који је традиционално вишеструко већи од увоза, руска држава би постигла квалитативан скок на светској привредној и политичкој позорници ХХI века.

– Однос Русије са ЕУ је комплексан и изгледа још непрофилисан до краја, имајући у обзир да и сам коначан профил ЕУ није завршен, а њена укупна судбина можда чак и неизвесна. У оној мери у којој је ЕУ независтан и изграђен субјекат ван политике САД и НАТО, биће свакако позитивно прихваћено у званичној Москви. Са друге стране, бирократизована структура ЕУ у Бриселу, ван стварних интереса и контроле својих чланица, нарочито оних највећих попут Немачке и Француске, не би била ни као модел прихваћена са симпатијама у Русији. Отуда ће званична Москва најрадије форсирати билатералну сарадњу са силама попут Немачке, Француске, Италије, Шпаније и изграђујући са њима стратешку сарадњу, а паралелно покушавати да са ЕУ као целином одржава добре односе, и потписујући (повољне) уговоре о међусобној сарадњи;

– На простору Балтичких држава, као једином делу постсовјетског простора ван интегративних међудржавних процеса у чијем је центру Русија, користити бројну руску и рускојезичку словенску мањину (која је реално посматрано добрим делом угрожена у својим правима по европским стандардима иако су Естонија, Летонија и Литванија чланице ЕУ и као такве изложене критици органа ЕУ по том питању), као и економске могућности за остваривање својих интереса;

– На простору Балкана, могуће је да дође и до продубљивања сукоба интереса Русије са англоамеричком политиком. Питање Косова још није завршено, а Русија има снажне цивилизацијско-историјске везе са већином народа Балкана (сем делимично Словеније и Хрватске, као и муслиманских народносних група полуострва). Вероватно је повећавање економског утицаја Русије на Балкану у целини, али и покушаји директнијег повезивања са већином балканских држава, при чему би једна од важних препрека била њихово чланство у НАТО пакту. Даља позиција Украјине, такође је веома важна за укупну геополитичку позицију руских интереса и политике на Балкану;

– Тешко је предвидљиво, колико ће Русија гледати са симпатијама на даљи вероватни пораст утицаја Кине и у Европи (превасходно економски), имајући у виду да је са њом већ развила Шангајски војно-политички савез чија је сфера деловања превасходно Азија. Начелно ради се о две силе у систему савеза, превасходно против ширења утицаја САД и НАТО у дубину Евроазије, али није до краја јасно колико у ствари и сама Русија зазире од свог демографски, а све више и економски супермоћног суседа.

Са друге стране, јасно је да и попут Индије, сама Кина превасходно развија свој геополитички интерес на Азију и себи најближе регионе, па да за њу сама Европа нема примарни значај;

– Поред свих потенцијалних разлика коју Русија има и може имати са политиком и владама САД, Британије и под њиховим утицајем потенцијално других земаља у самој Европи, званична Москва ће са овим силама задржати сарадњу по питању:

1. очувања светског мира,

2. неширења нуклеарног оружја и поштовања међусобних конвенција о његовом ограничавању код постојећих нуклеарних сила,

3. борбе против међународног тероризма, нарочито опасности да у њихове руке доспе оружје за масовно убијање,

4. еколошког угрожавања планете и заштите животне средине,

5. економске сарадње обостраног интереса,

6. сарадње и међусобних уступака у оквиру великих међународних организација у којима имају заједничко чланство, попут ОУН, нарочито СБ, потом самитима Е 8 и других.

Званични сајт др Драгана Петровића http://www.petrovicdragan.com

Advertisements
Овај унос је објављен под Опште. Забележите сталну везу.