КОНСТАНТИН ЗАТУЛИН: УЛОГА БЕЛОРУСИЈЕ У ЕВРОАЗИЈСКОЈ УНИЈИ

Пише: Константин Федорович Затулин, депутат Државне Думе Руске Федерације и директор Института за земље ЗНД (Заједница Независних Држава)

Владимир Путин је написао чланак „Нови интеграцијски пројекат за Евроазију – будућност која је рођена данас“, обраћајући се првенствено земљи и свету, а посебно Европљанима и Украјинцима. Међутим, први од лидера земаља – потенцијалних учесника интеграције – који је одговорио на ову поруку је био Александар Лукашенко.

Било би тешко претпоставити да председник Белорусије неће, у свом ауторском тексту као одговору на чланак Владимира Путина, покушати да размотри ову иницијативу кроз призму белоруских интереса.

На пример, Лукашенко говори о равноправности свих чланова будућег савеза као неопходном услову његовог стварања. То је увек била посебна брига и ствар која је негована од стране Белорусије, која је отишла даље него било која друга постсовјетска држава на путу интеграције са Русијом. Минск је посебно заинтересован за то да учврсти гаранције за једнакост међусобних односа, упркос разликама у економским, политичким и сваким другим потенцијалима које постоје између Русије и Белорусије.

Другим речима, равноправност и једнакост у Евроазијској Унији – за Лукашенка није некакав декларативни концепт. Он покушава свим средствима да ту идеју једнакости одбрани. Иако је апсолутна једнакост једна од омиљених утопија човечанства и тешко да је остварива у стварном животу, видимо да у овој фази нема интересовања да се одрекне ове премисе.

Лукашенко је препознао потребу за стварањем, како пише, „неких наднационалних политичких тела“, али видимо колико тешко он ову чињеницу признаје. За сваког ко има било какве интересе у интеграционом моделу, сасвим је јасно да је својеврсни наднационални ниво интеграције у одређеном тренутку једноставно неизбежан. Овде се осећа неспокојство Александра Григоријевича Лукашенка. Није случајно у тексту, када говори о наднационалним телима, дефинисао епитет „неких“ – избегао је да буде прецизнији. Немам никакву сумњу да би волео у што мањој мери да ограничи слободу свог деловања.

Овде је потребно усвојити искуство интеграцијског процеса Кине и Хонг Конга, којима је било потребно, као што је познато, целих 50 година, од датума потписивања одговарајућих споразума, да заврше свој интеграциони процес и пројекат. То нам говори и показује да је потребно минимализовање утицаја личних фактора. Ако одређени политичар потписује нека документа, знајући унапред да они неће бити реализовани у току његовог политичког живота – то је једно. Али, ако он потписује документе који одмах ступају на снагу, политичар аутоматски себи поставља питања: „Шта ће се десити са њим? Шта ће бити његов утицај? Шта би се десило са његовим присталицама?“ Моје мишљење је да ови проблеми морају бити уклоњени тако што ће потписани документи имати одложен тренутак ступања на снагу.

Питање јединствене валуте. Данас, много више него раније, Лукашенко има разлога да подржи мере увођења јединствене валуте. Економија Белорусије је доживела озбиљне тешкоће и стално тетура на ивици подразумеване и веома високе инфлације. Било би сасвим разумно сходно томе да се иде у јединствену валуту. Логично је што се председник Белорусије посебно занима питањем да ли ће јединствена валута бити на располагању. Кад постоји белоруска рубља, постоји и могућност доношења сопствених независних одлука у области фискалне политике. Они сада не морају ни са ким да се договорају. Али, ако се уведе јединствена валута, сва питања ће морати да се решавају заједно – и то ће, наравно, само по себи, представљати ограничење.

Али, ситуација у којој се налази Белорусија је таква да су одређене жртве ипак неминовност и морају да се десе. Сходно томе, питање јединствене валуте Лукашенко оставља за крај. Прво, за њега важније питање, јесте то каква ће се наднационална тела основати и како ће се створити гаранције да глас Белорусије буде озбиљно уважаван и разматран. Онда се може имати поверење у та наднационална тела и идеју јединствене валуте – то је логика белоруског председника.

Јасно је да би Лукашенко волео да путем Евроазијске Уније успостави или побољша односе Белорусије са Кином и ЕУ. Са Пекингом је Минску компликована интеракција због велике удаљености. Са Европом – због идеолошке разлике и незадовољства Европљана у вези са поштовањем људских права и политичких слобода у Белорусији. Лукашенко схвата да ће он имати веће шансе да побољша односе са Европом кроз чланство у Евроазијском Савезу.

Не желим да кажем да на основу овакве анализе Александра Лукашенка треба оценити лукавим. Или да треба тумачити да је он на речима онај који подржава Евроазијску Унију, а да му је на уму нешто сасвим друго. Са друге стране, оно што мислимо – мислимо за себе. Све оно што говори Лукашенко, у овој фази – није препрека за стварање Евроазијске Уније. Такође, све ствари које овде говорим и пишем, нису мање важне (или бар исто толико важе) и за Казахстан, па чак можда и највише – за Украјину, земље чији утицај и развој у великој мери одређује судбину интеграционих процеса у бившем Совјетском Савезу.

Извор: ИЗВЕСТИА.РУ – http://www.izvestia.ru/news/504257

Текст превео: Вјекослав Церовина, гл. и одг. уредник +ЕВРОАЗИЈА+СРБИЈА+

https://euroasiaserbia.wordpress.com

Advertisements
Овај унос је објављен под Опште. Забележите сталну везу.