ЗАШТО ЦИЉЕВИ ЕВРОАЗИЈСКОГ САВЕЗА МОГУ БИТИ НЕДОСТИЖНИ

Пише за лист „Известиа“: Владислав Иноземцев – директор Центра за истраживање пост-индустријског друштва

Идеја Владимира Путина о стварању евроазијског савеза, коју је објавио на страницама листа „Известиа“ пре месец дана, наставља да буде активна тема, што је и разумљиво у контексту приближавања 20. годишњице Совјетског Савеза и недостатка нових стратешких иницијатива током предизборне кампање. Међутим, циљеви, који су и формални разлози стварања уније, могу се показати недостижним.

У свом чланку, руски премијер, директно или индиректно, указује на три главне предности евроазијске уније. Прво, он сматра да „поред природних ресурса и капитала, снажан људски капитал ће омогућити евроазијској унији да буде конкурентна у индустријској и технолошкој трци.“ Друго, поставља задатак уније „да постане један од стубова савременог света и да игра улогу везе између Европе и динамичног Азијско-Пацифичког региона.“ Треће, он изражава наду да ће „улазак у Евроазијску Унију, поред директних економских користи, омогућити сваком члану и снажније позиције да се интегришу у Европу“.

Проценимо ове аргументе. Једноставна статистика показује да ови потенцијали не обезбеђују квалитативне промене. БДП уније би премашио БДП Русије за свега 14,8%, уколико би се сада десило уједињењe. Сви потенцијални учесници савеза су сиромашнији од Русије – просечан БДП по глави становника би био 11,1% испод садашњих показатеља у Русији. О каквом технолошком капацитету говоримо, ако знамо да све потенцијалне чланице тог савеза су нето-увозници индустријске робе, као и да се скоро комплетна потражња за иновативним производима покрива набавкама из иностранства?

Тешко је и када говоримо о „центру“ и „вези“. Геоекономским центрима света данас се показују САД, ЕУ и Кина, земље које по много чему имају боље индикаторе од потенцијалне Уније о којој говоримо. Ако поредимо, сличан центар, као и ми, може бити и Бразил – са својом супериорном континенталном позицијом. Унија би (са БДП од 2,7 трилиона долара) била смештена између Европске уније (са БДП од $ 15.6 трилиона) и Кине (БДП – $ 11.2 трилиона). Мало је вероватно да би се нови савез, у овом контексту, могао „изродити“ у нови глобални „центар“. Са „везом“ је још гори случај. Ако знамо да је у 1989. години 11% од укупног транзита теретног саобраћаја између Европе и југоисточне Азије реализовано кроз Совјетски Савез, а потом у 2010. години кроз Русију мање од 1%. Пут од Далеког истока у центар земље је погодан једино за премијера, али не и за редовне посете вишетонских транспортних камиона.

Нада за интеграцију у Европу кроз нови савез је посебно сумњива. Прво, док унија не постане заједница, не бивајући чланицама СТО – где је ту Европа? Друго, сви потенцијални учесници уније имају, тако да кажем, веома специфичну представу о демократији. Треће, ако премијер често каже да је Русија превелика за Европу, колико ће тек будућа Унија бити велика. Прича о томе да је Царинска унија већ почела преговоре са Европском асоцијацијом слободне трговине (ЕФТА), изазива само смех: у ЕФТА, која је на свом оснивању 1960. године имала седам чланова, данас постоје само четири чланице: Швајцарска, Норвешка, Исланд и Лихтенштајн. А прича о томе да ће „Евроазијски Савез бити изграђен … као саставни део Велике Европе, уједињени заједничким вредностима слободе, демократије и тржишних закона“ изгледа, у најмању руку, неубедљиво. У крајњој црти, тако је док на целом „евроазијском“ простору не буде успостављена пракса да се власт мења на основу постојања потпуног алтернативног избора.

Заправо то и јесте главно питање одрживости савеза. Владимир Путин је тврдио да нас чека „тесна интеграција са новим вредносним основама“. Али шта су заједничке вредности које повезују Белорусију и Казахстан, сем тога што се власти обе земље гаде на идеју демократије? Шта спаја Русију и Киргистан, можда сличне позиције у рангирању корупције? Могу ли се дефинисати јасни услови за потенцијалне кандидате, као што је то урађено у Европској Унији? Све ово указује на то да је пројекат нове пост-совјетске интеграције заснован на осећају слабости и маргинализованости сваког од његових учесника. Ми смо уједињењи осећајем (углавном имагинарним, али је тако) претње и опасности – и савез треба да помогне својим члановима да се осећају јачим. Али осећати се снажним – не значи и бити снажан. И зато ће стварање таквог савеза за њене чланице пре значити заостатак од свих чланова ЕУ и Кине, него напредак у односу на исте. Тако ћемо добити и створити једну маргиналну интеграцију.

Превод: Вјекослав Церовина (+ЕВРОАЗИЈА+СРБИЈА+)

Advertisements
Овај унос је објављен под Опште. Забележите сталну везу.